Aleksandar Timofejev

Piše Al. Živanović

S torbom u rukama, Aleksandar Timofejev uselio se u subotu u “Beograđanku”, u svoju novu kancelariju na Studiju B. Nekoliko dana pre toga, Gradska skupština imenovala je Sašu za generalnog direktora i glavnog i odgovornog urednika Javnog radiodifuznog preduzeća Studio B.
U poslednjih 13 godina “lociran” na B92, Timofejev (na proleće puni 43 godine) se, evo, vratio u kuću u kojoj je počeo kao novinar i “napravio” ime. Diplomac Filološkog fakulteta, u STB je prvi put ušao 1987, na Radio, dok je na TV od njenog osnivanja 1990. Najviše ga se sećate po emisijama “Od trača do istine” i “Srbija među šljivama”.
Od odlaska sa “Beograđanke”, “stigao” je da bude jedan od osnivača NUNS, da predaje na Akademiji umetnosti BK, da se oženi, dobije dve ćerkice (od četiri i godinu i po)...
Kaže nam Saša da se sam preselio: “Nije bilo mnogo toga. Ova crna torba – to je 13 godina mog boravka na B92. Nije preteška, ali je puna uspomena i znanja. Kao novinar, navikao sam da radim sam, pa mi je bilo malo čudno kada su mi na Devedesetdvojci pritrčali da pomognu, a pogotovo kada sam se pojavio u `Beograđanki`, gde su mi odmah rekli: `Sačekajte, direktore, kako to sami da nosite!`”.

Jeste da je “limunada pitanje”, al` da li je bilo malo “secanja u abdomenu” kada ste izlazili iz zgrade B92?
- Naravno da mi nije bilo svejedno. Moram da ponovim da stvarno kapiram da imam dve (profesionalne) kuće. Počeo sam i naučio sve na Studiju B. Ali onda sam, 1994, stigao na B92 i, kroz sve što je “Devedesetdvojka” prošla – prošli smo zajedno. Ono što mi je baš drago, kada je krenula priča o mom povratku na STB, otišao sam da kod Verana (Matića), koji je čuo za nju, da mu saopštim odluku. Već sledećeg trenutka, razgovarali smo kako dalje da sarađujemo.

Postoji li neka vrsta satisfakcije zbog činjenice da se posle 13 godina vraćate na Studio B – sada kao “gazda”?
- Svakako ne iz nekog političkog ugla. Nije mene politika oterala sa Studija B, već ljudski odnosi, urušavanje kuće koja mi je bila sve i svja. A, to se dogodilo pre upada SPS. Ali, zadovoljstvo postoji, jer sa svim iskustvom i znanjem mislim da mogu da predvodim stvaranje dobre gradske televizije... i radija, koji se godinama i ne pominje.

Mnogo ili ne toliko težak posao?
- Potencijala ima. Prijatno sam iznenađen, jer negde sam očekivao, `ajd da ne kažem rasulo, ali... Da ima ljudi koji znaju posao, znao sam, no, vrlo sam iznenađen tehnološkom opremljenošću. E, sad samo da ubrzamo taj potencijal i da ga skroz okrenemo Beogradu i njegovim stanovnicima. Uz svo poštovanje svima, mi nismo nacionalna, već gradska kuća. Ne treba da se takmičimo s drugima ili da jurimo ciljne grupe. Prostora ima, jer ljudi imaju različita interesovanja, ali su problemi zajednički. Pitaju me šta je traženo od mene. Kažem da sam isto pitao one koji su me predložili, a oni su mi rekli: “Napravi gradski Si-En-En”.

Što bi “plastično” značilo šta?
- “Uzor” su i ogranci američkih TV mreža, najgledaniji upravo zbog posvećenosti lokalnim događajima i temama. Na delu? Pre neki dan nije bilo političkih “prelomnica” i kada smo se dogovarali kako da krenemo u Vesti, odlučili smo da to bude s tragičnim požarom u Novom Sadu, koji je pratila priča o - beskućnicima u Beogradu.

Pa kako onda da je praktično vaša prva “intervencija” bila “gašenje” Gradskog dnevnika?
- Sumanuto je poklapati se s Dnevnikom 2 RTS. Pri tom, nije to ukidanje, već sažimanje sa Vestima u 7 i 5, upravo kroz prebacivanje težišta na grad. To “balansiranje”, i ono je bitno; kako da iz Jutarnjeg programa, kažu, najgledanijeg, pređemo u dan, u kojem gro publike čine domaćice, stariji gledaoci, đaci, a kako zatim da se “vratimo” u prajm-tajm. Može to, i radi se, matematički, ali ja bih da “glinu oblikujem” u dogovoru sa ljudima. Posao nas tek očekuje na Radiju, jer tu važe potpuno drugačije “vremenske zone”.

Sa kojim i kolikim “ljudstvom”?
- Ima ovde dosta dobrih ljudi. Imam u glavi i koga bih doveo, i od mladih i od iskusnih. Ali, kako su mi rekli, na STB je trenutno nešto više od 300 ljudi. To nije malo.

Složismo se da Studiju B nedostaje “vizuelnosti”, a nama se kao nedostatak čine i “zabavno-rekreativni” sadržaji?
- Dobro, ali tek je tu teško “tući” se s “velikima”. I u segmentu zabave, mislim da treba da se okrenemo Beogradu. Imamo prednost u odnosu na gotovo sve ostale TV – reportažna kola. Ono što bih prvo uradio je da emisiju kakva je “Beograd noću” imamo svakog dana. Pričao sam s Jugoslavom (Pantelićem). On je u po rečenice izašao, vratio se posle nekoliko minuta i doneo već gotov sinopsis, koji kao da sam ja pisao. Bio bi to program u kojem bi, uz goste, bili ispraćeni kulturni i zabavni događaji. I tu je STB u prednosti, jer ima mnogo brzih novinara koji sami snimaju priloge.

Nije li malo tužno, pa i sramota, to što B92 ima džinglove s Duškom Radovićem, a Studio B ne, ili što nekim urednicima nije zanimljiva 85. godišnjica njegovog rođenja?
- Naravno da je sramota, ako je tako. Ako nije bilo Duška Radovića – biće ga... i svega što je on predstavljao.

Postoji opcija, za koju se, kažu, zauzima DS, ali i DSS, da se STB “zacementira” kao Gradski javni servis, ali i varijanta privatizacije, u kojoj neki špekulišu i sa Bebom Popovićem. Ako je javno, onda je program “slobodniji”, ali gledanost često trpi. Ako je privatno, mogućnost zarade je veća, ali sadržaj prosto nužno “banalniji”?
- Mada sam od onih starih akcionara kojima je poništena privatizacija, sigurno nisam taj koji odlučuje. Prvo: biti komercijalan, ne znači biti gledan. Studio B, ovakav kakav je, gledaniji je od nekih komercijalnih i nacionalnih TV. A, biće još gledaniji. Sad, ako bi se 100% privatizovao, retko ko bi imao interes da ga sačuva kao gradski servis. S druge strane, mnogo prestonica ima lokalni javni servis. Govorim samo u svoje ime: svaka varoš veličine Beograda može i treba da poseduje stanicu koja će se baviti gradom!

Dadoste li sebi neke rokove?
- Prvo, mesec dana da “snimim situaciju”. Samo, suviše sam novinar da bih izdržao da se pojavim, kažem zdravo, a onda mesec da ćutim. Tako smo se već prvog dana okupili da malo popričamo šta i kako. To malo trajalo je sedam sati!

Nevezano od imena ljudi i stranaka, uvek bar malo bezveze zvuči taj “paritet”, kad se čuje DS (ili bilo ko drugi) predložio direktora, DSS (ili bilo ko drugi) zamenika.
- Svi znaju da Timofejev nikada nije bio ni DS-ov ni čovek bilo koje stranke, već na strani prava ljudi i kodeksa novinarstva. Činjenica je da me je predložila Demokratska stranka, ali najiskrenije kažem: to je bio hrabar potez, jer nisu stavili nekoga iz njihovih redova. Baš zbog “tradicije”, načuljio sam uši na zamenika iz DSS. Ali, kada sam upoznao Nemanju Vranjkovića, video sam čoveka od 32 godine, koji je dugo na TV, koji nije “stranački kadar”.

Iako po rođenju Beograđanin, porodično i odrastajuće ste vezani za Kikindu. A, u Timofejeva su i ruski geni. Ta panonsko-ruska kombinacija zvuči dosta mirno?
- S obzirom da je ruski gen zapravo donsko-kozački, nisam siguran. Ali, jesam odrastao u pitomoj banatskoj ravnici i jesam čovek kompromisa... iz kojeg tek ponekad iskoči Kozak. Mada, to je zaista relativno, jer pored srpske i ruske, teče kroz mene i mađarske i slovačke krvi.

Kad pomenusmo mir, hoće li se nekad ostvariti ona Koštuničina “pretnja” o Srbiji kao “dosadnoj” zemlji?
- Od ovoliko ludila koje smo prošli, mislim da više niko nije zaista normalan. Pa samo je jedna od barem 15 stvari koje su nas snašle dovoljna da čoveka obeleži za ceo život. Danas se sa zezanjem sećamo koliko NATO bombardovanja. To nije normalno. Nisam siguran da je to moguće ni zbog geografije, ni zbog temperamenta, koji bi teško uživao pa i u takvoj dosadi. S druge strane, pre više godina bio sam u Norveškoj, gde su nas odveli u gradić blizu Osla. A tamo, lokalne dnevne novine na preko 50 strana. Pitamo o čemu, aman, toliko pišu svakog dana. Pogledam: sa sjajnim fotkama, preko dve strane, reportaža sa – lokalne ženske rukometne utakmice! Izaberite...

Vole ljudi pitanje: da se ponovo rodite, da li biste opet ovako. Možda je životnije: dokle ovako?
- Pa, valjda imam suviše malo godina da bih svodio rez. Kada sam počeo “Timofejeva”, rekli su mi da, eto, imam emisiju sa svojim imenom i da je to to. Sad, kažu neki, direktor i glavni urednik, nema dalje. Uvek može dalje! Jesam milion puta pomislio da bih se bavio, to što bi rekao premijer, “dosadnim” poslom, od kojeg bi porodica lepo živela i uz koji bih i više vremena provodio sa njima. Samo, nisam smislio šta bi me više privlačilo. Jer, novinarstvo nije vrsta posla, već vrsta života. Ono je u glavi 24 sata. Ne umem da kažem: toliko za danas, odoh ja kući. Nažalost... u stvari, nije nažalost, jer da je nažalost, sigurno bih već nešto smislio.