Milan Vasić

Piše B. Jovanović
Životna priča Milana Vasića (28) već sada je dovoljno zanimljiva da bi se po njoj mogao snimiti film. Ali, ovaj momak ipak je odabrao da glumom dočarava tuđe sudbine. I, vrlo dobro mu ide!
Trenutno ga gledamo u glavnoj ulozi Ljubivoja, u seriji `Ono naše što nekad bejaše` (RTS) i u nekoj od predstava Narodnog pozorišta iz Leskovca. Uskoro ćemo ga videti u filmu `Kraljevina Srbija` Zdravka Šotre, a za koji dan snimiće prve kadrove u novom nastavku filma `Jesen stiže dunjo moja` Ljubiše Samardžića (u drugom delu, “odmenio” je Branislava Trifunovića u ulozi Save Lađarskog).

Milan je rođen u Kosovskoj Kamenici, gde je živeo 20 godina. Nakon bombardovanja došao je u Vranje, u kojem i danas živi s mlađom sestrom, dok su roditelji ostali na Kosovu. Kaže da je imao prelepo detinjstvo i da sve ružne stvari koje su se desile tokom rata zaboravlja... pošto život uvek gleda s vedrije strane i stalno je nasmejan. Dok je išao u srednju školu, profesionalno je dve godine trenirao fudbal, igrao je rukomet, a folklor mu je, uz imitacije, pomogao da zavoli glumu. Upisao se na dramsku sekciju i ubrzo rešio da, posle samo dva dana pripreme, pokuša da upiše Akademiju dramskih umetnosti u Prištini. Uspeo je iz prve, da bi potom studirao četiri godine u četiri grada - Prištini, pa u Beogradu i Varvarinu, a diplomirao je u Vranju.
Stalni je član leskovačkog pozorišta. Prvu - pa glavnu - ulogu u filmu `Konji vrani` dobio je spletom neobičnih okolnosti. Reditelj Ljubiša Samardžić ga je video u novinama i zainteresovao se. Pomoglo je i to što ga je Milan podsetio na Endija Garsiju. “Konji” su mu otvorili mnoga vrata.
Koliko ti je često seljenje pomoglo u prilagođavanju na filmu?
- Stalno sam bio na putu dok sam studirao. Stopirao sam, putovao vozom. I dalje sam na relaciji Vranje-Leskovac-Beograd i to me održava u poslu. Kad bi mi neko rekao `ideš u ovo pozorište i ostaćeš tamo do kraja života`, ja bih umro! Mada, pretpostavljam, doći će vreme kada ću morati malo da se smirim.
Pa gde onda osećaš pripadnost?
- Ono što me određuje jeste da sam sa Kosova, ali imam mnogo prijatelja po celoj Srbiji. Roditelje često viđam, prate svaku moju premijeru. Velika su mi podrška, porodica mi je nešto najbitnije u životu. Srećniji sam kada vidim da su oni srećni nego zbog svog uspeha.
Imaš već pregršt nagrada...
- Prve nagrade dobio sam odmah na početku, pa skoro svake godine po jednu. Dan-danas dobijam priznanja za mladog glumca. Prija mi, to je mnogo jača nagrada nego ona za najboljeg glumca. Znači: nema boljeg i mlađeg od mene!
Kako si dobio ulogu u seriji `Ono naše što nekad bejaše`?
- Na kastingu se nisam nadao ničemu, čak nisam ni znao da je Ljubivoje glavna uloga. Saznao sam tek kada su me odabrali i javili mi telefonom!
Isijavaš pozitivnu energiju!
- Da, pun sam optimizma i energije... iako jedan negativac može da mi sruši sve. Ja bih stalno da pevam, da se šalim, smejem - to je moj život!
Na forumima vidimo da devojke i te kako reaguju na tebe...
- Daj Bože! Voleo bih da je tako. U Kamenici su skoro svi gledali film, pa kad sam se pojavio, bilo je vrištanja, devojčice su se slikale sa mnom... Nadam se da će posle ove serije biti još bolje, jer je TV ipak najjači medij. Prija mi sve to...
Pošto je pitanje `da li ima devojku` vešto, uz osmeh, preskočio, Milan nam kaže da ne bi mogao, kao njegov Ljubivoje, da zbog bilo čega napusti sve što je sagradio. Osim sporta, Milan uz glumu neizmerno voli i muziku.
- Gde god vidim mikrofon hvatam se i pevam! Ljudi kažu da odlično to radim, pa možda krenem i na tu stranu - objašnjava nam on, dodajući da ga možemo čuti u jednoj pesmi u `Ono naše što nekad bejaše`.
Na pitanje kako vidi dalju karijeru, Vasić kaže da ne gleda u budućnost, već da sledi pravilo “živi kao da ti je svaki dan poslednji, jednog dana ćeš biti u pravu”:
- Videćemo se ti i ja za deset godina, pa ćemo videti gde je stigla karijera - kaže nam markantni glumac.