Branislav Lečić

Piše R. Radosavljević
U našoj javnosti, ali i u medijskom prostoru bivše domovine, verovatno nema mnogo glumačkih ličnosti i biografija koje su toliko “trošene” kao “lik i delo” Branislava Lečića. Od 1977, kada se ulogom Fikreta u filmu “Specijalno vaspitanje” Gorana Markovića lansirao kao balkanski anti-junak, Lečić do danas nije prestao da animira, kako svojim ulogama, tako i ličnim gestovima.
Ušao je u antologije domaće kinematografije i televizije(“Svetozar Marković”, “Aleksa Šantić”, “Hajduk”, “Dečko koji obećava”, “Igmanski marš”, “Crna Marija”, “Divlji vetar”, “Oktoberfest”, “Čavka”, “Gluvi barut”, “Leto za sećanje”, “Čaruga”, “Bulevar revolucije”, “Tri karte za Holivud”, “Ni na nebu ni na zemlji”, “Andergraund”, “Balkanska pravila”, “Profesionalac”...), a svojim pozorišnim ulogama obeležio je teatar ovih prostora. Igrao je u sada već kultnim predstavama - “Hrvatskom faustu”, “Malom princu”, “Buđenju proleća”, “Hamletu”, “Život je san”, “Buretu baruta”... i bio jedan od najpopularnijih beogradskih glumaca na Dubrovačkim letnjim igrama.
Nekadašnji heroj Terazijske česme i studentskih demonstracija, ministar za kulturu u Đinđićevoj vladi, član predsedništva LDP-a, sada je jedan od osnivača “Moje Srbije”, najmlađe političke organizacije. Oni koji ga poslednjih sezona gledaju u predstavama “Bliže”, “Amerika, drugi deo”, a pogotovo “Pseći valcer” i “Cirkus istorija” (ovog leta na Brionima oduševio je i hrvatsku publiku u predstavi “Novembarska noć 1918”), kažu da, kada bi Leka znao koliko je darovit glumac, nikada više ne bi razmišljao o politici.

Po čemu ćeš privatno pamtiti 2007?
- Ova godina je u lepoj uspomeni, jer je početak vizije kako želim da živim u zadnjoj trećini života.
Šta smatraš svojim najboljim, a šta najbesmislenijim gestom koji si napravio u ovoj godini?
- Najbolji gest je povratak sebi, a najbesmisleniji je pokušaj da promenim druge.
Po principu “sve je moguće”, s kojom bi lepoticom najradije odigrao novogodišnji tango?
- Tu bi suigurno bila Mišel Fajfer, a bogami, ni Monika Beluči ne bi mogla da izbegne taj ples. Na domaći teren bolje je da ne idemo, uzazvaćemo reakcije, iako sigurno ima bar pet lepotica s kojima bi vredelo igrati. Ako govorimo o tangu.
Da li postoji filmski ili pozorišni junak u koji bi privatno mogao najudobnije da se “useliš”?
- Pozorišni junak, da, to je Sigismund iz Kalderonovog “Život je san”, zato što se stalno pita šta je ono što živi - jel to život ili samo san. A meni se to pitanje s vremena na vreme pojavljuje, i kada mi je lepo, i kada mi se događa nešto ružno. Često sebe prepoznajem i kao Don Kihota, i kao Hamleta, ali mi nisu daleko ni reči Magbeta. Samo još treba da doživim da budem Lir, pa ću zatvoriti cuklus.
Šta je najveći dar koji muškarac može da poseduje?
- Mudrost i toleranciju, što podrazumeva strpljenje po principu “trpljen spasen”. Mislim da na Balkanu moraš da naučiš da se raduješ dok čekaš, sve ostalo je gubljenje vremena.
Ko je junak tvog života?
- Tu moram da budem direktan, ma koliko to religijski zvučalo - Isus Hristos. Oprosti im Bože, ali ne znaju šta čine. Ta širina duše je nedostižna.
Šta je ono što sebi najviše zameraš?
- Ono što sebi najviše zameram, u isto vreme najviše i poštujem – naivnost.
Da li politika menja moral čoveka?
- Zavisi ko je čovek. Ako čovek postane politika, onda nema čoveka. Politika je bila i ostala sredstvo da se vidi ko je čovek.
Koji filmski žanr bi najbolje predstavio tvoj život – melodrama, triler, vestern, akcioni, komedija?
- Što rekao Patrik Marber, “svaki život sastoji se od milion priča, i na desetine različitih žanrova”. Hvala Bogu da život ima kraj, inače se to ne bi moglo preživeti.
Kako glasi tvoj omiljeni aforizam?
- “Sve bih radio, samo da ništa ne radim”. Ali, tu je prepreka moj moral.
Šta je najteže saznati o jednoj ženi?
- Gde joj je duša.
Koje je najveće dostignuće u Srba?
- Sami Srbi. Oni su dostignuće za sebe i za svet.
Šta je ono najgore što si čuo o sebi?
- Toliko sam raznih stvari čuo, da više i ne znam šta je ono najgore. Neki su govorili i da sam lopov, da sam “stipsa”, homoseksualac, čak i da sam hiv pozitivan. Na sve to samo klimam glavom kao ono plastično kuče na zadnjem sedištu socijalističkog auta – da, sve sam to ja, ako vam se tako čini. Moram priznati da mi se dopada sloboda da mogu da se zajebavam, to nije bilo lako naučiti.
Čega se najviše plašiš?
- Gubitka smisla.
Kada se kaže “čovek za sva vremena”, na koga prvo pomisliš?
- Opet na Isusa. A s obzirom da sam gnostik koji veruje da je Isus u nama, onda je, u stvari, čovek za sva vremena - čovek u nama. Mnogi ljudi izgubili su čoveka u sebi.
U čemu je najveća razlika između tebe i Vojislava Brajovića?
- Pa, ja sam Leka, a on Voja.
Da li zaista imaš dara za pisanje melodramatičnih i “herc” priča?
- Ne, volim ozbiljniju literaturu i vrlo me zanima apsurd.
Šta je tvoj najveći adut kao muškarca?
- To što sam muškarac.
Kako vidiš sebe za dvadeset godina?
- Sličnog Budi, zagledanog u reku.
Šta je ono što muževnost uvek podrazumeva?
- Granicu. Sve ima svoju granicu, treba je prepoznati.
Najboljom ženskom osobinom smatraš...?
- Ženstvenost.
Biti dama za tebe znači...?
- Stilska kombinacija leda i vatre.
Šta najviše zameraš našim ženama?
- Površnost, imitaciju, duhovnu lenjost, nedostatak samopouzdanja. Paradoks je u tome što me opet sve to privlači.
U kojoj bi se situaciji kandidovao za predsednika Srbije?
- Kada bi “Moja Srbija” to htela.
Šta je tvoj erotski fetiš?
- Ženski vrat, članak i bedra.
Da li postoji ljubavni film koji može da te rasplače?
- Prava ljubav uvek i nasmeje i rasplače. Ali, nekako to više ne očekujem na filmu.
Šta je ono što muškarci najviše kriju?
- Dužinu svoje “patke”, i svoju pravu prirodu. Ipak moraš da budeš jako blizu da bi shvatila ko sam. Ali, to se odnosi i na žene.
Kada bi sebe morao da predstaviš kao cvet, koja bi to biljka bila?
- Kaktus.
Šta bi najviše voleo da tvoje obožavateljke misle o tebi: da si dostojanstven i odgovoran, da si šarmantan i pravi džentlmen, da si čestit i ozbiljan, da si erotičan i muževan?
- Erotičan i muževan, i samo erotičan i muževan. Samo to želi svaki muškarac.