Aleksandar Josipović

Piše R. Radosavljević
Tokom izbora za voditelje Pesme Evrovizije 2008. koji organizuje RTS, kao jedan od favorita za naše “Evropsko lice” TV publici predstavljen je i Aleksandar Josipović, profesionalni igrač, a plasman u dalji krug ovog izbora znači da ćemo ga još gledati na putu do krajnjeg ishoda. Njegov nastup bila je prilika da ovdašnjoj javnosti pokaže i mnoge druge kvalitete koje poseduje, osim činjenice i reputacije da je jedini Srbin u istoriji pariskog “Mulen ruža”, po kojoj je ovde poznat. Iako je Josipović popularniji na francuskoj javnoj sceni nego kod nas, između ostalog i zbog toga što ga mediji tamo vide i kao “slovensku varijantu Breda Pita”, za kratko vreme uspeo je da i ovde dobije mnogobrojne fanove. Poznavaocima plesa kod nas Aleksandra pamte kao državnog šampiona u sportskom plesu - sedam puta osvajao je medalju i sa velikim uspehom predstavljao Jugoslaviju na svetskim i evropskim prvenstvima zajedno s plesačicom Marinom Jeremić, a dobijao je i druge titule u raznim plesnim disciplinama. Nekadašnji student Prirodno–matematičkog fakulteta u Beogradu, već pet godina ima privilegiju da među 14 najboljih plesača iz celog sveta koji su angažovani u “Mulen ružu”, bude solista i zvezda jednog od najposećenijih mesta na planeti i stanovnik Pariza.
Josipović je rođen 15. januara 1981. u Lazarevcu, a Lazarevčani se sećaju da je još od detinjstva pokazivao sklonost ka plesu, umetnosti i sportu, i to po genetskoj liniji - u srodtsvu je sa Antonom Josipovićem, zvezdom ringa i nekadašnjim olimpijskim šampionom u boksu, koji danas živi u Los Anđelesu. Zanimljivo je da je Josipović ušao u literaturu i na film. Na ovogodišnjem sajmu predstavljena je nova knjiga Ljiljane Pakić, “Perje, pero, prašina”, koja predstavlja njegovu romansiranu biografiju, a igrao je i u filmu “Deranžer” Bogomira Doringera, u produkciji Avanti, SAD.

Šta su pravi razlozi zbog kojih ste odlučili da se takmičite za naše “Evropsko lice”, ako se zna da ste u Parizu i Evropi popularni i da već imate taj imidž?
- Podsticaj za Evrosong je, pre svega, moja radoznalost za nova osećanja, mišljenja i iskustva, jer smatram da mnoge stvari u životu nisu konačne i definitivne. Razlog je i optimizam, i moja stalna potraga za novim situacijama koje raduju, pošto mnogo umem da se radujem, čak i sitnicama koje većini ljudi možda ne bi značile ništa. Ne bežim od toga, naravno, da je “Evropsko lice” velika mogućnost da aktiviram i neke svoje drugačije talente i sposobnosti, ne samo plesačke, i to na način koji je kreativan, zanimljiv i usmeren ka šou biznisu. Bez obzira na sva iskustva koja sam do sada imao, Evrosong bi obogatio moj profesionalni život.
Da li ste zbog “viška” optimizma i avanture otišli i na audiciju za “Mulen ruž”, i kako se uopšte ulazi u jednu tako poznatu i moćnu kompaniju?
- Pre nego što sam spakovao kofere i otišao u Francusku, godinu dana kao solista nastupao sam na velikoj kineskoj turneji u šou programu “Pariz Paradiz”, a onda sam odlučio da u “Mulen ruž” pošaljem svoj si-vi da vidim šta će se desiti. Ako kažem da tu svakodnevno stiže oko 250 mejlova iz celog sveta, kojima profesionalci iz raznih oblasti konkurišu za razne poslove, a od toga oko 150 mejlova pripadaju plesačima, i da je selekcija da bi neko samo bio pozvan na razgovor, pa tek na audiciju toliko rigorozna, onda je moja “dijagnoza” zaista “višak” optimizma.
Koji sve kriterijumi, na primer, moraju da se zadovolje?
- Muškarci, recimo, moraju da budu visoki 185 cm, a žene 175 cm i ni centimetar ne može da se odstupi od ovog pravila. Pored vizuelne komponente koja je vrlo značajna, svi moraju da budu već istaknuti profesionalni igrači. Ja sam ušao u najuži izbor za razgovor, na audiciji sam sve testove prošao sa najvišim ocenama, pa sam sada i jedan od retkih igrača koji u “Mulen ružu” ima potpisan ugovor na neodređeno vreme. Iako iza toga stoje svakodnevni treninzi i veliki trud, ipak verujem da sam imao i mnogo sreće.
Šta je, u stvari, najfascinantnije kada se govori o instituciji i fenomenu jednog od najpoznatijih i najposećenijih kabarea i noćnih klubova na planeti?
- Otac “Mulen ruža” ili “Crvene vetrenjače” je Žozef Oler, a osnovao ga je još 1889. godine. On je u to vreme bio i vlasnik Olimpije, i imao je ambiciju da napravi najprestižniji kabare na svetu. “Mulen ruž” se i sada nalazi na Monmartru, u čuvenom boemskom kvartu, na samom krovu ima veliku imitaciju crvene vetrenjače, a u enterijeru preovlađuje retro dekor iz 19. veka, što lokalu daje taj čuveni boemski izgled. “Mulen ruž” je bio omiljeno mesto mnogih slikara i umetnika, a na svojim platnima ovekovečio ga je Tuluz Lotrek, postimpresionista, i verujem da razloge za njegov fenomen i fascinaciju treba tražiti upravo u toj istoriji i tradiciji. Tu su nastupali čuveni umetnici: La Guli, Žozefina Beker, Frenk Sinatra, Iv Gilber, Edit Pjaf, Nurejev, Elton Džon, Ela Ficdžerald, Rej Čarls, Dalida, Latoja Džekson, čuveni Mištanget, Lajza Mineli... “Mulen ruž” je i naslov romana pisca Pjera la Mira, koji je dva puta ekranizovan, 1952. i 2001, a Nikol Kidman je tu i lično dolazila da bi se pripremila za ulogu. Zanimljivo je da su oba filma bili hitovi i da su nominovani za Oskara. Pod naslovom “Mulen ruž” do danas je snimljeno čak šest filmova, među kojima i remek-delo Džona Hjustona, a ovom mestu nije odoleo ni legendarni Žan Renoar koji je 1955. snimio film “Francuski kan-kan”, sa izmišljenom pričom o nastanku “Mulen ruža”. Kada se sve ovo zna, onda je jasno zašto i danas pripada kultnim mestima evropske kulture.
Pred kim sve danas igrate, i da li, recimo, “obični” smrtnici mogu da dobiju mesto za doček Nove 2008. godine?
- Tu dolaze sve poznate ličnosti francuske političke i javne scene, gotovo svi zvanični, protokolarni gosti Francuske države jer se smatra da ne možete da dođete u Pariz a da ne vidite Luvr, Ajfelov toranj i “Mulen ruž”, i ceo svetski džet set. Među stalnim gostima su Žan-Pol Gotje, Albert od Monaka, Boris Beker... Dolaze i holivudski starovi poput De Nira, Šeron Stoun, a jednom smo ceo šou igrali samo za jednog gosta – kraljicu Elizabetu i članove njene pratnje. Ali, i svi naši Srbi koji dođu u Pariz, pokušaju da uđu u “Mulen ruž”, iako je to često neizvodljivo, jer su sva mesta rasprodata. Sećam se jednog simpatičnog ispada, iako ni danas ne znam ko je to rekao – na kraju programa samo sam čuo uzvik “Bravo, Srbine”!
Da li su devojke i pred kraljicom Elizabetom nastupale u toplesu?
- Ne, morali smo da napravimo poseban program. A da popularnost “Mulen ruža” ne mogu da ugroze ni novi kulturni trendovi, možda govori i činjenica što su sva mesta za dočeke novih godina rasprodata sve do 2011. godine.
Gde vidite svoju budućnost - trenutno ste na postdiplomskim studijama, odsek psihoterapije pokretom na Akademiji u Holandiji, i apsolvent na francuskoj Akademiji plesa, odsek pedagogije?
- Ne želim dugo da igram, planiram da se povučem sa scene dok sam u najboljoj formi, mislim da ljudi ipak ne vole da gledaju ostarele igrače. A psihoterapija pokreta vrlo je poznata metoda u medicini, u SAD i u većini evropskih zemalja priznata je kao lekarsko zanimanje i pokrivena je socijalnim osiguranjem. Praksa pokazuje da se ovom metodom mogu dobiti izvanredni rezultati u lečenju ne samo lakših psihičkih poremećaja kao što su, na primer, adolescencija ili anoreksija, nego i kod mnogo ozbiljnih, šizofrenih bolesti. Ali, voleo bih da budem i pedagog.

Vežbe do perfekcionizma

Kako biste objasnili svoju poziciju, “sving danser”, koju imate u jednom ovakvom ansamblu?
- To, pre svega, znači da nastupam kao solista, ali i da igram sva ostala programska mesta. Njih ima 12, i u svakom sam od njih, što je prilično privilegovana pozicija. Od 1999. U “Mulen ružu” igra se isti šou, ali se on koreografski menja svake godine. Trenutno radimo sa čuvenim Bilijem Gudsonom, koreografom šoua u Las Vegasu, Los Anđelesu, Njujorku i Holivudu, najskupljih TV šoua u Italiji, nekadašnjim ličnim koreografom i igračem Majkla Džeksona i Džene Džekson. To su višečasovni rad i vežba do perfekcionizma, iako i pored tog obaveznog “gradiva” četiri puta nedeljno treniram sam.

Samo estrada

Da li kod nas postoji šou biznis?
- Nažalost, ne. Srbija danas ima samo estradu, što nema nikakve veze sa ozbiljnim i profesionalnim šou biznisom, koji u svetu donosi ogroman novac. Ali, s druge strane, traži i ogroman rad, znanje, obrazovanje i odgovornost.