Miljen Kljaković

Piše R. Radosavljević

U Smederevskoj ulici u centru Beograda, u renoviranoj kući sa autentičnom fasadom iz tridesetih godina prošlog veka, nalazi se dom scenografa Miljena Kreke Kljakovića, koji on skoro dve decenije više živi u inostranstvu nego ovde. U savršeno dizajniranom enterijeru na dva nivoa, u kojem dominiraju prelepi podovi i prozori od hrasta, bele garniture za sedenje i fantastična dekorativna rešenja, smešten je i ceo njegov život – skice i crteži mnogobrojnih radova, fotografije sa zvezdama svetskog filma sa kojima je sarađivao, statue nagrada `Cezar` i `Feliks`, predmeti koji su dragocene uspomene...Naravno, tu je i njegova supruga Nada, i trenutno tri mačora, a ostatak njegovog `životinjskog carstva` nalazi se u azilu u blizini grada.
To što je Kljaković posle dužeg odsustva poslednjih meseci malo duže boravio ovde, bilo je vezano za angažman koji je imao u filmu `Sveti Georgije ubiva aždahu` Dušana Kovačevića, u režiji Srđana Dragojevića – već sredinom decembra zajedno sa Nadom Kreka će biti u svom stanu u Parizu.

Umetnik koji je podigao čudesne svetove, ušao u elitu svetske kinematografije i postao jedna od najznačajnijih ličnosti filma sa ovih prostora (dizajnirao je i konstruisao scenu za čuveno Spilbergovo delo `Talisman` i Harisonovu `Dinu`, svojom maštom doprineo ostvarenjima kultnog francuskog reditelja Žan - Pjera Ženea, bio u timu Džonija Depa i Branda, sarađivao sa mnogim oskarovcima, a sa Kusturicom potpisao `Dom za vešanje`, `Arizonu drim` i `Andergraund`...), pre nego što je ove godine došao u Beograd završio je u Bugarskoj film `The Wor`, u režiji Džošua Seftela. Tu je sarađivao sa Džonom Kjuzakom (on je i pisac scenarija, zajedno sa Džeremijem Pikserom, autorom koji je imao nekoliko nominacija za Oskara), Benom Kingslijem, Marizom Tomej, pop zvezdom Hilari Daf...U međuvremenu, zbog rada na `Aždahi`, odbio je film sa Antoniom Banderasom.
Čitava ova biografija, ostavila je na njemu i fizičke `posledice` – Kreka izgleda bolje i muževnije nego u mladosti, a njegova jednostavnost, normalnost i prirodnost samo potvrđuju da je u svemu dostigao `vrhove Himalaja`.

Da li se i u kom smislu još osećate Beograđaninom?
- Profesija kojom se bavim omogućila mi je da dosta putujem i radim u inostranstvu, da upoznajem mnogo ljudi, da imam puno prijatelja, ali u Beograd se često vraćam, jer su tu moja familija, moj dom, moji beogradski prijatelji... Pariz je drugo odredište u koje često odlazim, i u kojem se osećam isto tako dobro kao i ovde.

Ovde se pamte i vaša ostvarenja iz domaćih filmova - `Specijalno vaspitanje`, `Nešto između`, `Varljivo leto 68.`, `Tajvanska kanasta`, `Jagode u grlu``Tuđa Amerika`... Koja su za vas kapitalna dela u onome što ste do sada uradili, vaše scenografije života?
- Mislim da je ostvarenje `Delikatesna radnja` u režiji Žan-Pjera Ženea i Marka Karoa vrlo značajan film koji sam radio. Ceo projekat je produkcijski bio izuzetno dobro `spakovan`, i režijski i scenografski dobro osmišljen. Iako to nije bio veliki dekor, likovna vrednost scenografskih rešenja imala je značajnu funkciju u kvalitetu ovog filma. Ako govorimo o veličini, impresivnosti i komplikovanosti dekora, onda je tu bilo nekoliko projekata – `Tajni prolaz`, `Dina`, `Andergraund`, `Nomadi` i `Order` Brajana Helgelanda. Venecija koju sam izgradio u Luksemburgu za film `Tajni prolaz` bila je fascinantna, jer je imala 135 fasada venecijanskih palata iz 15. veka, čitav jedan geto, desetak mostova i kanala u dužini jednog kilometra, tržnicu, dve crkve, sinagogu, bezbroj enterijera bogatih venecijanskih kuća iz doba renesanse, enterijer fabrike stakla Murano, i druge objekte koji su bili u funkciji ovoga filma.

Da li su i koliko scenografi samostalni u svom poslu u odnosu na reditelje i producente, može li da se dogodi, na primer, da neki vaš koncept ne bude prihvaćen?
- Scenografska koncepcija i ideja moraju, pre svega, proći kroz sve filtere samog autora, a onda uz režijsku i producentsku saglasnost nastavljaju put ka realizaciji. U tom procesu vrlo često postoje konsultacije sa svim važnim autorima filma a sve u nameri da likovna strana projekta dobije što bolji vizuelni kvalitet. Moram reći da mi se do sada nije desilo da predlog i koncepcija scenografije koju radim bude odbačena. Oni sa kojima sarađujem obično dosta stvari o mom poslu već znaju a samim tim imaju i veliko poverenje u ono što radim.

Šta je najvažnije znati kada je reč o scenografiji na filmu?
- Kada se kaže film ljudi odmah pomisle na filmske zvezde, svetski glamur, uzbudljiv život, a to je, u stvari, vrlo težak i naporan posao, pun odricanja. Praktično, 24 sata ste u poslu, i to mesecima, odvojeni od kuće, familije, prijatelja, skoncentrisani na rad i samo na rad, jer jedino tako ovaj posao može da funkcioniše.

Ko je najzahtevniji od reditelja sa kojima ste do sada sarađivali?
- Ne bih izdvojio nikog posebno - ima reditelja koji imaju veliku likovnu kulturu, i sa njima je lako sarađivati i graditi kvalitet. Oni drugi imaju neku vrstu globalne koncepcije za ceo film, pa im je dobar scenograf izuzetno važan saradnik koji će u tu globalnu koncepciju, na jedan osmišljen način, interpolirati svoja najkreativnija rešenja.
Imali ste mogućnost da sretnete i upoznate i najveća imena svetskog filma. Ko vas je svojom harizmom i maštom posebno fascinirao, i koje su vas lepotice ostavile `bez daha`?
- Svako na svoj način. Doživeo sam pravo uzbuđenje kada sam se prvi put sreo sa Marlonom Brandom na snimanju filma koji je režirao Džoni Dep. To je bio susret sa osobom koja u sebi nosi neverovatnu harizmu i energiju koja zrači... A Izabela Ađani me je apsolutno zasenila izuzetnom senzualnošću i lepotom.

Kako ste postali kolekcionar filmskih cipela, i zašto ste kao fetiš izabrali baš cipele?
- Imam veliku kolekciju muških i ženskih cipela koje su kao kostimski deo nošeni u filmovima koje sam radio. Tu su cipele koje su nosili Vilijam Hart, Fej Danavej, Džoni Dep, Džeri Luis, Greta Skaki, Ben Kingsli, Džon Kjuzak, Maksimilijan Šel... A sve se desilo sasvim slučajno, u Parizu, kada smo jedne večeri otišli u diskoteku Džoni Dep, Izabela Ađani i ja. Tu smo ostali do jutra kao poslednji gosti, i tada sam zamolio Izabelu da mi pokloni svoju cipelu i da se na njoj potpiše. Ona je to prihvatila, to je bila mala, crna, lakovana baletanka, i tog jutra je kao Pepeljuga bosonoga otišla kući. Tako sam došao na ideju da počnem da skupljam nešto što bi moglo da me seća na lepe trenutke. Te cipele nisu fetiš, to su cipele od `hiljadu milja` koje su prošle kroz razne filmove na kojima sam radio.

U vašoj kući stoji tabla na kojoj piše Ulica maršala Tita. Da li je i to deo vaše nostalgije?
- Na neki način, da. Ta tabla me spaja i vezuje za najlepše uspomene i najlepše godine moje mladosti. Vreme i zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj sam odrastao niko mi ne može izbrisati iz sećanja. To je bilo neko drugo, u odnosu na ovo današnje, krajnje nevino doba.

Da li je teško, pogotovu čoveku vaše profesije, da toliko godina provede sa istom ženom?
- Ako volite, onda nije. U svom poslu od samog početka imao sam razumevanje i veliku podršku moje supruge. Mnogo mi je pomogla da se predano posvetim profesiji kojom se bavim, preuzimajući na sebe veliki teret svih drugih obaveza.

AZIL

Koliko često obilazite svoje pse, ko vas najviše voli od 220 pasa koliko ih imate?
- Kad god imam slobodno vreme odem u azil da ih obiđem, da nešto uradim i pomognem ljudima koji se sa njima svakodnevno bave. Često sam na terenu i u inostranstvu, tako da zahvaljujući gospođi Zlati Korjenić, inače suvlasniku ovog azila i velikom borcu za zaštitu i prava životinja, azil ipak dobro funkcioniše. Ljubav prema tim jadnim i napuštenim životinjama, i ljubav koju nam one uzvraćaju, osnovni su pokretač koji nas u tom humanom poslu motiviše da u njemu istrajemo.

AMATERIZAM I
NEPROFESIONALNOST

U javnosti, pa i u onom stručnom delu, već ste dobili mnogo pozitivnih kritika za scenografiju filma `Sveti Georgije ubiva aždahu`. Gotovo pred sam kraj, na iznenađenje mnogih, napustili ste ovaj projekat. Šta je razlog ovakvom gestu?
- Producent ovog filma uspeo je da izbegavanjem obaveza prema mom agentu moje angažovanje pred sam kraj filma dovede u pitanje. To je već stvar kulture, neprofesionalnog odnosa i amaterizma, koji su se uvukli i u ovaj film. Iako sam se ugovorom odrekao svih svojih autorskih prava u korist ovog filma, honorara i autorstva TV serijala, pristao na najminimalniji honorar i uspeo da ubedim agenciju da na sve to pristane i potpiše ugovor, produkcija `Svetog Georija...` nije ispoštovala ni taj minimum svojih obaveza.